Poziv na putovanje

Nema mogućeg ili nemogućeg. Utopija je ovde, sa svim svojim energijama koje se dižu protiv političke ekonomije. (. . .) Utopija želi govor protiv vlasti, protiv načela stvarnosti, koje je samo fantazam sistema i njegova beskonačna reprodukcija. Ona želi samo živu reč i da se u njoj izgubi. - Žan Bodrijar, "Ogledalo proizvodnje", 1973.

Neko je jednom, vrlo slatkorečivo, rekao da ne možemo verovati u život ako ne verujemo u grad. Ništa čudno - danas preovladava opšta vera u grad i urbano, građansko društvo kao merila za progres, prosperitet, racionalnost i zdravu pamet. Ipak, nasednimo za trenutak na tu demagošku i neodređenu frazu ("vera u život"), i recimo da se ne može verovati u život ako se ne posumnja u grad.


Ovaj blog je posvećen kritičkom preispitivanju fenomena grada i tehničke civilizacije koja svoje polazište, središte i vrhunski izraz nalazi u urbanom okruženju, koje sve više i više postaje globalno i nameće se kao jedini mogući način života. 


Moderna industrijska i post-moderna informatička epoha su nanele teške udarce ljudima, društvima i prirodi, ukratko, celoj planeti. Niko nije bio pošteđen tog projekta preoblikovanja sveta, njegovih posledica i pratećeg razaranja - bilo da se radi o biljnim i životinjskim vrstama koje ubrzano nestaju ili o takođe nestajućem ozonskom omotaču, bilo da se radi ljudima, onima na rubovima civilizacije koji bivaju istrebljeni ili progutani njome, ili onima unutar civilizacije koji trpe drugačije posledice ovog kretanja.


U zapadnom društvu je sve to proizvelo reakciju, pa i u urbanizmu i gledanju na grad. Glavni tok te reakcije se ogleda u porastu svesti o važnosti ekologije i stvaranju pravca "održivog razvoja", većoj pažnji koja se posvećuje društvenim problemima, kao i raznovrsnim urbanističkim praksama koje se fokusiraju na obnovu uništenog i reintegraciju rasparčanih delova koji su ostali rasuti tokom urbane eksplozije. Govori se o obnovi grada i njegovih društvenih funkcija,  potrazi za zajednicom u gradu, ravnopravnom odnosu grada sa prirodom umesto eksploatatorskog, odustajanju od modela mašine za projektovanje gradova, ograničavanju rasta gradova i njegove potrošnje, itd. Ono što treba primetiti je da je ovaj tok samo nastavak glavnog modela razvoja koji je naneo i nastavlja nanosi ogromnu štetu. Tu ne postoji radikalni zaokret. Vera u nesputani razvoj je zamenjena verom u ograničeni, kontrolisani, i "održivi" razvoj - osnovna premisa ostaje ista, a to je halucinacija o neophodnosti stalnog tehničkog razvoja, koji će sada zahtevati još više društvene kontrole. Mašina kao model za grad je zamenjena modelom informacione mreže (world wide web, internet) - model centralnog upravljanja se menja efikasnijim policentričnim modelom, a površna priča o "brizi za čoveka" treba da zamaskira činjenicu da čovek ne predstavlja nikakvo merilo, već da model i dalje predstavlja tehnika (mašina ili IT mreža). Juriš na prirodu i treba da se nastavi, samo ne "eksploatatorski", već ona treba da se fino integriše - krajnji cilj je opet isti, a to je komodifikacija prirode na još potpuniji način. A poziv na integraciju rasprsnutih delova grada, kao što su usamljena predgrađa velikih gradova često ogrezla u dosadu i kriminal ili zastarele i nefunkcionalne industrijske zone, težnja je za reprodukcijom vlasti, biznisa i kontrole na još više nivoa. Drugim rečima, radi se o promenama koje trebaju da obezbede da stvari ostanu suštinski iste. To je ono što nam se nudi kao rešenje za ovu nemoguću situaciju.


Osim važnih ekoloških i socijalnih aspekata koji su već razmotreni, ovde će kritika će biti zastupljena i sa potpuno zanemarenih stanovišta ljudske i društvene autonomije koja nestaje u urbanoj tehničkoj civilizaciji, mesta i svrhe pojedinca u ovoj mamfordovskoj Megamašini, a sve to u pokušaju da se dođe do jedne radikalno drugačije ljudske situacije koja neće podrazumevati ovakvu ljudsku žrtvu na oltaru varljivih i nikad dostižnih tehničkih ciljeva koji potpuno zamenjuju ljudske. Da bi se takva situacija uopšte sagledala, grad se mora shvatiti kao prepreka ka tome, s obzirom na to da grad predstavlja materijalizovani društveni konstrukt koji je rođen iz društvene hijerarhije, specijalizacije, potlačivanja i dominacije nad ljudima i prirodom, iz čega crpi svoju snagu i dinamičnost. Zato je neophodno shvatiti i napasti sve njegove pretpostavke, njegove osnovne funkcije, ciljeve, način razmišljanja i funkcionisanja, ukratko, celu tu kulturu i civilizaciju. Ne treba nam preoblikovanje, unapređivanje ili uništavanje grada. Sve što je potrebno je da funkcije i svrha grada nestanu, da buku mašina na ulicama zamene ljudski i životinjski glasovi, da sive i pospane mase koje jure u stalnim migracijama zamene neužurbane zajednice i pojedinci u lenčarenju i svojim poslovima, zaneti svojim idejama i svojim strastima umesto da plutaju besciljno u moru svakodnevnog gradskog, medijskog i virtuelnog spektakla, i da beton i pločnici vremenom popuste pred korenjem, zemljom i peskom...


To nije nešto nemoguće. "Nema mogućeg ili nemogućeg. Utopija je ovde..."


Postoji čitav niz ideja, ljudi, pokreta, organizacija i inicijativa koje se aktivno bave raznim aspektima grada i pokušavaju da preokrenu situaciju, manje ili više artikulisano i suvislo, na širem ili užem planu. Ukratko rečeno, postoji određen niz teorija i praksi koje zavređuju našu pažnju. Osim kritičkom preispitivanju grada, ovaj blog je posvećen i tome. Ovde se nećemo baviti pravljenjem nekakve "validne alternative" koju bi sutra izneli na izbore, ili nekog velikog plana. Ovo je poziv na putovanje sa one strane ove društvene fantazije koja nam se nametnula kao jedina stvarnost, kako bi videli šta se krije iza tih zidova, šta se krije ispod pločnika. 

Ispod pločnika, plaža.