Džinovski gradovi su sličniji jedni drugima nego bilo kojem drugom društvenom organizmu. Njihovi građani teže da se oblače isto i konzumiraju istu globalnu kulturu, pod sve prisutnijim okom kamera za nadzor. To je sušta suprotnost životu na određenom mestu na zemlji, s poštovanjem za njegovu posebnost.
Gradovi i fabrike nikad nisu bili nešto što su ljudi u njima slobodno izabrali; unutra ih drže sile dominacije.
Prvobitni monumentalizam još uvek je prisutan i naglašen u savremenom gradu, što se vidi i po stalnom umanjivanju značaja i snage pojedinca. Ljudske razmere su zagušene vrtoglavo visokim zdanjima, čulna deprivacija se produbljuje, a žitelji su izloženi stalnim napadima monotonije, buke i drugim oblicima zagađenja. Virtuelni svet je sam po sebi vrsta urbanog okruženja i ubrzava drastično opadanje fizičkog prisustva i povezanosti. Urbani prostor je stalno (vertikalno i horizontalno) napredujući simbol poraza prirode i smrti zajednice. Ono što je Džon Haberton pisao još 1899, danas prosto ne može biti istinitije: “Veliki grad je velika rana, koja nikada neće zarasti.”
Ovaj esej Džona Zerzana je deo knjige koja je objavljena i kod nas, pod nazivom "Sumrak mašina". Tekst donosi kritiku fenomena grada preko nekoliko ključnih pojmova koje Zerzan koristi i za kritiku celokupne civilizacije: podela rada, pripitomljavanje, rat, tehnologija, masifikacija, standardizacija, monumentalizam, postvareno vreme, simbolička kultura. Tekst je takođe i mala šetnja kroz probranu literaturu koja zainteresovanog čitaoca može odvesti dalje, u čemu je dubina žrtvovana širini, ne gubeći na žestini, jer je tekst istovremeno i kratka rafalna paljba po uvreženim shvatanjima o gradu i okretanje njihovih naličja.
Ceo esej na GoogleDocs: Sami zajedno: grad i njegovi zatočenici
Džon Zerzan, "Sumrak mašina" - John Zerzan, "Twilight of the Machines"
Službeni glasnik, Beograd, 2009. Preveo: Aleksa Golijanin
No comments:
Post a Comment